Radno vreme domova zdravlja u Beogradu je „predmet za razmišljanje“ Ministarstva zdravlja već nekoliko godina unazad.

Direktno produženje radnog vremena u domovima zdravlja osujećeno je prvi put nakon sastanka predstavnika sindikata sa predstavnicima Ministarstva zdravlja, održanog 2009.g u prostorijama Republičkog Fonda za zadravstveno osiguranje. Taj sastanak je, ako ništa drugo, doveo do preciziranja procedure za promenu radnog vremena u zdravstvenim ustanovama, tumačenjem zakonskih regulativa.

Tada su zaključci bili sledeći:

- Dužina rada javne ustanove regulisana je statutom osnivača.
- Osnivač domova zdravlja je lokalna samouprava. U slučaju Beograda, dakle, to je Skupština Grada Beograda, koja donosi odluke o radnom vremenu domova zdravlja na redovnim zasedanjima, a na predlog resornog sekretarijata – u ovom slučaju, Sekretarijata za zdravstvo, koji uz predlog mora Skupštini da dostavi i obrazloženje.
- Radno vreme ustanove, dalje, treba da bude definisano i u statutu te ustanove, kao i raspored rada službi, koji se definiše nakon dogovora direktora sa sindikatima koji su reprezentativni na nivou ustanove.

Gradski sekretarijat za zdravstvo je, dakle imalo težak zadatak.

Naročiti problem je predstavljala činjenica da se, bar u Beogradu, ne može podvući znak jednakosti između primarne zdravstvene zaštite i domova zdravlja, jer u domovima zdravlja postoje i druge službe, koje po definiciji pripadaju sekundarnom nivou zdravstvene zaštite.
Neke od tih službi odavno imaju, na osnovu Zakona o radu i Kolektivnog ugovora, mogućnost da rade kraće od ostalih, računajući na rizik za oštećenje zdravlja onih koji taj posao rade.
U ovom periodu, međutim, stupio je na snagu i Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, na osnovu koga mogućnost skraćenog radnog vremena (koje pominje Zakon) postoji isključivo od procene rizika za određeni posao. Tim zakonom je, takođe definisano da procenu rizika može da vrši (i za to izda odgovarajuće uverenje) samo ustanova koja je za te poslove akreditovana.

U slučaju obavljanja poslova u zdravstvenoj delatnosti, u Srbiji postoji veoma malo - svega par ustanova koje su akreditovane za ovakvu procenu. Jedna od tih ustanova je Institut za medicinu rada, koji, inače po dostupnosti pripada ustanovama tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite.

Pošto je bilo očigledno da je Ministarstvo zdravlja želelo da nametne duže radno vreme, bez nekog posebnog razloga, neko je došao na ideju:

- da se iz tercijarne ustanove – Institut za medicinu rada u Beogradu nabavi mišljenje o riziku na radnom mestu zaposlenih u domovima zdravlja. Bez zadrške je stigao odgovor od ove akreditovane ustanove: u domovima zdravlja se obavlja lak posao!
- da se uključe sredstva javnog informisanja koja će objašnjavati pacijentima kako se u domovima zdravlja ništa ne radi, kako osoblje samo sedi i pije kafu, dok pacijenti čekaju i kako „neradnicima“ treba produžiti radno vreme, kako bi stigli na red i oni koji rade. Ovome su doprineli i neki sindikati potenciranjem priče o tome kako nemamo vremena za pacijenta zbog silne administracije, i eto – radno vreme je produženo kako bismo mogli da ga posvetimo što većem broju pacijenata u što većoj meri.
- Neko je dao nalog Revizorskoj komisiji da opomene Gradski sekretarijat kako zaposleni nemaju dovoljno radnih sati nedeljno. Revizori su savesno obavili zadatak i, nakon dokaza da se u domovima zdravlja radi lak posao, dali nalog Gradskom sekretarijatu da uskladi broj radnih sati u nedelji sa Zakonom.
- Dalje se, po propisanoj proceduri, raspravljalo o produžetku radnog vremena na sednici Skupštine grada.

I, eto, od polovine januara, 2012. radno vreme svih domova zdravlja u Beogradu je od 07 – 20 h. Nedelja nije radni dan već dežurstvo.

Niko od zaposlenih nije iskreno verovao da će se to dogoditi.

Onda kada se naš Sindikat zalagao za pravedno uređenje radnog vremena, svi smo bili anatemisani kao disidenti od strane Ministra dr Tomice Milosavljevića, a članstvo bežalo od svega za šta bi ga Ministarstvo i direktori mogli osuditi.
Uz velike pritiske na predstavnike SLFS preko direktora zdravstvenih ustanova, nije bilo načina da se članstvo urazumi. Imputirane su mu ideje o tome da : sindikat ne radi ništa, da se ne zna kuda idu njihove pare, niko ih ni o čemu ne obaveštava, a dodatno niko neće za njih ni da štrajkuje.

Iščlanjivali su se iz sindikata i tako, smanjivši broj članova, sami sebi i svojim kolegama oduzeli mogućnost da budu reprezentativni u ustanovama i da učestvuju u kolektivnom pregovaranju, utičući na definisanje uslova rada i organizaciju kadrova.

Sada je suviše kasno za bilo kakve aktivnosti u vezi radnog vremena.

Pojedinačna borba ne može da urodi plodom – ovo se odnosi na one koji misle da mogu sami da utiču na ispravku nekih grešaka koje su nastale prilikom uvođenja novog radnog vremena.
Drugim rečima – oni koji su nametali ovu promenu, sada likuju, jer su lekari pokazali da nisu solidarni, a nisu ni kolegijalni, što dokazuju i napori pojedinaca koji sada kada je sve gotovo, šalju individualna pisma raznim institucijama čije ingerencije ne poznaju.

Napominjemo da se sistemski problemi tako ne rešavaju.
Oni se moraju rešavati sistematski, uz dobro poznavanje pravnih osnova i pravnih institucija koje u našoj zemlji postoje, uz prepoznavanje njihovih ingerencija na pravi način. I pre svega – organizovano!

Radno vreme je, inače, samo jedan od različitih oblika pritisaka na primarnu zdravstvenu zaštitu. Ima ih još mnogo i treba ih prepoznati na vreme.

Beograd, 12.Februar, 2012.