Poznata priča o statusu Sindikata lekara i farmaceuta Srbije počinje da se razrešava. Podela na one koji „postoje“ i one koji“ne postoje“ sada više nije aktuelna jer su ovi prvi koji sebe zovu „zvaničnim sindikatom lekara“, sa adresom u Brankovoj 8 sada, posle pet godina mučnih rasprava u svim pravnim institucijama, najzad došli u poziciju da sami objasne: zašto su nezakonito ušli u posed računa centrale SLFS, uzeli postojeća sredstva (koja nisu bila mala) sa računa, falsifikovali pečat, zatim na nelegalan način izdejstvovali rešenje Ministarstva rada o premeštaju sedišta Sindikata. Interesantno je i pitanje: Zašto im je Ministarstvo za rad davalo podršku u svim ovim nezakonitim radnjama, praveći dodatnu opstrukciju u radu nezavisne organizacije, udruženim izbegavanjem referenta, načelnika i pomoćnika Ministra za poslove sa sindikalnim organizacijama, da izvrše svoje obaveze u administrativnom smislu u okviru Zakona o upravnom postupku?
Formalno – pravno, izvorni sindikat u Masarikovoj 5 (Beograđanaka) dobio je dva važna dokumenta koja mu vraćaju identitet:
1. Status stranke u sudskim sporovima u kojima će se rešavati sva navedena pitanja
2. Izvršnu presudu kojom je najzad reprezentativan

Bez obzira na razloge za ovakve poteze, ovo su bile godine žestokih sukoba i problema.
Agresivnost grupe lekara, izbačenih iz SLFS zbog subverzivne delatnosti još
2004.godine, odvijala se na nekoliko frontova:
1. Iako su i sami doktori, davali su sve od sebe da utiču na sudski spor u smislu osporavanja reprezentativnosti našem sindikatu.
2. Direktorima zdravstveih ustanova slali su pisma sa nedorečenim i tendenciozno pogrešno tumačenim informacijama, koje su ovi uvažavali iz „neobjašnjivih razloga“.
3. U našim pokušajima da konstruktivno komentarišemo probleme u zdravstvu i doprinesemo njihovom rešavanju, redovno su pravili opstrukciju u vidu pokušaja da naprave medijsku blokadu ili, još gore, da demantuju sve što smo rekli i to pričom o nepostojanju SLFS u Masarikovoj 5, koja ni jednoj redakciji nije interesantana i koju niko ne bi objavio da nije bilo lične intervencije određenog ministra.
4. One kolege koji su pokušali da uspostave komunikaciju sa“Masarikovom“
optužili su za šurovanje (ma šta to značilo), što je imalo za posledicu distanciranje nekoliko regiona SLFS od njih samih. Ostalo im je još nekoliko beogradski osnovnih organizacija, i dokle?
5. Njihov advokat je, moramo mu to priznati, upotrebio svakakve veštine da pokuša pravno da definiše sve radnje koje su preduzimali, uz naročito isticanje lažnog Uverenja o promeni sedišta (dobijeno na nelegalan način od Ministarstva za rad). Ali, džaba! „Loši momci“ moraju da se pomire sa tim da su loši. Na kraju krajeva, svaki loš postupak nosi odgovarajući rizik.
Međutim, problemi nisu uklonjeni. Sada očekujemo udarce onih koji su do sada bili samo aktivna podrška: Ministarstva zdravlja i Lekarske komore, koji su, kad već nisu uspeli da pomognu u gašenju Sindikata, intenzivirali priču o podelama unutar SLFS, podrivajući ugled ove institucije.
Sve ove probleme pokušali smo da racionalizujemo, možda i da sami doprinesemo gašenju sindikata (kada nas ne bi bilo, to bi se već desilo). U vaganju argumenata za i protiv istakli smo kao najvažniju činjenicu da je sindikalna organizacija definisana zakonom i da je njeno postojanje uslov za uspostavljanje ravnoteže u poštovanju zakonitosti u radu poslodavca. Zato smo prešli sve granice izdržljivosti i strpljenja da dokažemo da postoji samo jedan imperativ za funkcionisanje institucije, a to je kvalitet.