O RADNOM VREMENU DOMA ZDRAVLJA

Nije sporno da je osnivač domova zdravlja grad Beograd i da zato radno vreme ovih ustanova uređuje gradska skupština „prema procenjenim potrebama korisnika zdravstvene zaštite“. To znači da Gradski sekretarijat za zdravstvo može samo da predloži, a Skupština grada donese odluku o radnom vremenu ustanove.
Međutim, prema Zakonu o radu, osnivač ne određuje raspored rada, a to znači da su u navedenim preporukama sporne ingerencije grada Beograda u vezi toga:
-koliko traje jedna smena,
-u koliko je sati pauza za odmor
-da li se pregled zakazuje, u koliko sati i kojim tempom
Sporno je i napomenuto preklapanje smena, koje nije moguće u ambulantnim uslovima na istom mestu za rad. Osim toga pojam preklapanja radnog vremena ne postoji u pravnoj terminologiji, pa se ne može koristiti ni u definisanju organizacije posla.
Dalje, Gradski sekretarijat uzima kao osnovu broja radnih sati u nedelji 40, a prema čl.50 Zakona o radu, puno radno vreme može da bude i kraće od 40 časova, ali ne kraće od 36h nedeljno, kada „zaposleni stiče sva prava kao da radi sa punim radnim vremenom“. Ovakvo radno vreme se uređuje opštim aktom ustanove, a jedan od opštih akata je i pojedinačni kolektivni ugovor, što znači obavezu pregovora sa sindikatima u ustanovi (do sada ni jedan direktor doma zdravlja nije, i pored ponuda, sklopio pojedinačni kolektivni ugovor).
Kada se govori o preraspodeli radnog vremena, ona je takođe u ingerenciji poslodavca i u zavisnosti je od prirode delatnosti, a prosečan broj „preraspoređenih radnih sati“ se računa u vremenskom periodu od šest meseci, pa je potpuno nesuvislo spominjanje nekih 6h „neraspoređenih“ u toku meseca.
Kada je u pitanju opšta medicina, naglašavam da su kućne posete deo radne obaveze i one se fakturišu Fondu kao usluge predviđene normativima Ministarstva zdravlja, pa vreme potrebno za njihovo obavljanje ne može da spada u neraspoređene radne sate.
Posebno je osetljiv pojam „poslova sa povećanim rizikom“ kod kojih, prema Zakonu o radu nema preraspodele radnog vremena. Za ovo je neophodno da se izvrši procena rizika svih poslova u domovima zdravlja, što još ni jedna ustanova nije uradila, iako je još pre nekoliko godina, Ukazom Predsednika Republike donet „Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu“, koji je naložio hitnu analizu.
Zaključak je sledeći:
Gradski Sekretarijat za zdravstvo može Skupštini grada predočiti isključivo potrebu za dužim radnim vremenom domova zdravlja i za to nisu potrebni razgovori sa sindikatima, jer se tiče potreba korisnika zdravstvene zaštite.
Organizacija službe u novim uslovima rada zavisi od mnogih faktora i može se sprovesti tek nakon donošenja novih opštih akata svake ustanove ponaosob, što opet podrazumeva uključivanje sindikata i potpisivanje pojedinačnih kolektivnih ugovora. Zastoj nastaje upravo kod kolektivnih ugovora jer je evidentno izbegavanje poslodavaca da se sindikati uključe u organizaciju službe radi zaštite radno-pravnog statusa zaposlenih.
Navedena formulacija predloga za novo radno vreme domova zdravlja pokazuje da se oni, koji su je formulisali nisu dovoljno informisali o njenim zakonskim osnovama, pa su sumnjivi i razlozi iz kojih se tako uporno žuri sa izmenama koje će u svojoj realizaciji naići na gomilu praktičnih problema. Tako zaključujemo da se iza ovog predloga ne krije namera de se zaista uslovi lečenja učine boljim za osiguranike, već da se izvrši neka vrsta pritiska na zaposlene u ustanovama primarne zdravstvene zaštite, a to može biti ozbiljan razlog za revolt onih koji su ionako nezadovoljni lošim uslovima rada i tretmanom ustanova lokalne samouprave.