STOMATOLOGIJA EX

Od januara, 2006. kada je pravilnikom RZZO uvedeno plaćanje svih usluga u stomatologiji u državnim ustanovama, pa do danas, jasno se iskristalisala politika u zdravstvu: Planiranje bez plana.
Ni Ministarstvo niti RZZO nisu uvažili upozorenja koja su dolazila iz naše organizacije, tada jedine koja je postojala da bi zaštitila radni status zaposlenih doktora. Radije su se bavili mešanjem u našu unutrašnju organizaciju, sa tendencijom forsiranja nekakvih podela, zbog kojih nam je na najprimitivniji način ugrožen autoritet, napravljena medijska blokada i oduzeto pravo nosilaca posla u struci, da učestvujemo u poboljšanju organizacije i uslova rada.
Ipak, danas sa rezignacijom, bar možemo da konstatujemo koje su posledice ovakvog ponašanja.
Stomatologija skoro da ne postoji u državnim ustanovama, a „izabrani stomatolozi“ su samo obična fikcija jer se oni, prilikom ugovaranja kadrova sa Fondom ne spominju kao ličnosti uz aplikaciju u kojoj bi trebalo da stoji njihovo ime, prezime i kvalifikacija, već se ugovaraju „u masi“, što znači kao ukupan broj zaposlenih u službi.
Tako direktor ima šansu da ugovori onaj broj zaposlenih koji odgovara standardima za zapošljavanje koji odgovaraju propisanim (propisalo ih je Ministarstvo zdravlja), a da zapošljava koga hoće i koliko hoće.
Pri tome, plan izvršenja se prikazuje strogo kontrolisano, tako da tačno odgovara dogovorenom, u odgovarajućem odnosu pregleda sa zaradom i pregleda pacijenata koji spadaju u obavezne vidove zdravstvene zaštite (pa im se ništa ne naplaćuje).
Šta to, realno znači?
Da direktori dobijaju sredstva za ugovoren broj zaposlenih „u masi“, a da im se paralelno sa tim u kasu ustanove ulivaju sredstva od legalno naplaćenih usluga, koja uopšte nisu mala, obzirom na to da je stomatologija ostala „zlatni rudnik“ domova zdravlja.
Pacijenti su tako primorani da se snađu pri izboru stomatologa. Znači, izgubljena je šansa da se sprovede preventiva (koja je nekada obuhvatala sve uzraste, od perioda trudnoće, preko obdaništa, osnovne, srednje škole, fakulteta, pa do odraslog stanovništva). Zdravstvena evidencija takođe ne postoji, pa ne znamo kakvo je stanje zuba kod stanovnika Srbije, niti da li i kako ga treba popraviti.
Uz našu kompletnu podršku privatnom sektoru stomatologije, nagoveštavamo da je ova vrsta privatne delatnosti potpuno prepuštena sebi, bez logističke podrške državnih ustanova, čime je od strane Ministarstva dovedena u procep, pošto je za državu jedino bitno da vlasnicima uzme velike poreze i doprinose, a njihova sudbina, kao i pitanje odgovornosti za zdravlje nacije nisu interesantni.
Stomatolozi koji su 2006. godine otišli sa bednom otpremninom iz državnih ustanova, kažu da su bili pod velikim pritiskom. Mora se priznati i da nisu dovoljno racionalno rasuđivali, pristavši na tako male pare i bedne penzije ili status nezaposlenih doktora. Retko ko je od njih imao šansu (mada ima i takvih), da uspe u privatnom sektoru i obezbedi sebi uslove za život,
Oni koji su ostali dobijali su umanjene plate kroz maštovite, protivzakonite, anekse ugovora, koje su izmišljali korumpirani direktori. Ubeđivali su ih da treba da zarade za razne, poznate namene, a oni koji su bili glavni inicijatori ovakvih problema, tj Ministarstvo i RZZO, umesto da sankcionišu ove pojave, upurno su ćuteći davali podršku direktorima, a zaposlene usmeravali na sudove i sudske sporove, gde su se trošili materijalno i emocionalno. Skoro svi ti sporovi su već privedeni kraju, a direktori nemaju odakle da plate sudske troškove, jer vlada ekonomska kriza i novac je potrošen za različite političke i ostale ciljeve.
Dakle, ovo je epilog: Neko mora da odgovara za proizvedenu štetu, kad-tad
Naroćito kada se uzme u obzir da sada, posle završene misije, „službeni glasnik“ objavljuje različite programe preventive, upravo za ovu, "eradiciranu" oblast zdravstvenog sistema.