Mrtvozorstvo podrazumeva stručno utvrđivanje vremena i uzroka smrti i izdavanje Potvrde o uzroku smrti. Ovaj posao obavlja ovlašćeni doktor medicine, po strogo određenim propisima i pravilima. Prema članu 13. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ove poslove ugovara i finansira lokalna samouprava (opština ili grad). U slučaju Beograda, to čini Sekretarijat za zdravstvo.
U žargonu se za dokument koji se vezuje za umrlog najčešće upotrebljava izraz „umrlica“. Međutim, ne zna se tačno na šta se misli kada se ovaj termin upotrebljava.
Nakon utvrđivanja vremena i uzroka smrti, lekar ovlašćen za poslove mrtvozornika izdaje potvrdu o uzroku smrti u određenom broju primeraka i evidentira na odgovarajući način. Sa tom potvrdom, odlazi se u opštinu ili mesnu kancelariju, gde ona ostaje, a dobija se Izvod iz matične knjige umrlih, koja ostaje porodici umrlog i bez koje osoba ne može da se sahrani.
Procedura koja se mora sprovesti kad neko umre je potpuno jasna: u bolnici Potvrdu o smrti pišu bolnički lekari, a ako neko umre u stanu – mrtvozornik gradskog Zavoda za mrtvozorstvo ili Policije, u zavisnosti od toga da li je u pitanju prirodna ili sumnja na nasilnu smrt.
Ipak, porodica umrlog često u panici zove Hitnu pomoć. Znamo da je smrt u okruženju veliki psihički stres, ali utvrđivanje vremena i uzroka smrti nije posao lekara koji u ovoj službi radi, već je, naprotiv, njegov posao ukazivanje hitne medicinske pomoći onim pacijentima kojima je život ugrožen.
Ovo nije ni posao izabranog lekara, jer su njegove obaveze strogo definisane njegovim ugovorom o radu, sa zadacima koje određuje, finansira i fakturiše Republički zavod za zdravstveno osiguranje.
U većini mesta u Srbiji, ovaj posao obavljaju ovlašćeni lekari kojima je to osnovna ili dopunska delatnost, uz definisane ugovore o obavljanju ovih poslova.
Ipak, izgleda da najveći problem postoji u Beogradu. Ovde Sekretarijat za zdravstvo, po zakonu isplaćuje sredstva za odgovarajući broj izdatih potvrda o uzroku smrti, ali kome i na osnovu kog ugovora (ako izuzmemo Gradski zavod za mrtvozorstvo)?
Prema našim saznanjima, ovaj ugovor se sklapa sa direktorima zdravstvenih ustanova, a ugovor podrazumeva da direktori prihvataju obaveze lekara koji će ove poslove obavljati i koje oni predlažu gradskoj upravi kao ovlašćene doktore medicine.
To su uglavnom mladi doktori koji rade u prigradskim domovima zdravlja ili na prigradskom području gradskih opština, koji na osnovu usmene direktive svojih nadređenih, bez ikakvog ugovora na osnovu kojh su oni direktno obavezni da ove poslove obavljaju i pružaju usluge za koje ni dom zdravlja, kao ustanova više nema ingerencije (u Planu mreže ne postoji takva delatnost doma zdravlja). Naime, oni u radno vreme izlaze iz svojih ambulanti i pacijente ostavljaju da čekaju po par sati, a ukoliko bi se tim pacijentima nešto dramatičnije desilo za to vreme, pored uskraćenih prava iz oblasti zdravstvene zaštite, koja im garantuje RZZO, može i život da im bude ugrožen. Tada niko od onih što daju usmene direktive ne bi zaštitio doktora niti preuzeo odgovornost.
Za ovoliki rizik pored obavljanja svakodnevnih poslova, lekari ne dobijaju naknadu ili je ona minimalna, bez mogućnosti provere njene vrednosti i potpuno finansijski neobnjašnjiva, obzirom na nepostojanje odgovarajućeg ugovora.
Iz navedenog se vidi da su u slučaju izdavanja potvrda o uzroku smrti u prigradskom području Beograda, podjednako ugrožena prava izabranih lekara kao i pacijenata, korisnika zdravstvene zaštite. Za to vreme, Sekretarijat za zdravstvo, očigledno ne shvatajući koliko je važan učesnik u ovom važnom zakonskom prekršaju, uporno ugovara ove usluge sa direktorima domova zdravlja i domu zdravlja uredno uplaćuje ugovorenu naknadu svaka tri meseca.
Direktori, naravno, koriste sredstva onako kako misle da treba, a lekari koji su primorani da rade posao koji nije definisan njihovim Ugovorom o radu, nisu u situaciji da se suprotstave ovim nepravilnostima.
Da je ovo problem i šire društvene zajednice, govori i podatak da je veoma često na grobljima prigradskog područja Beograda, moguće čoveka sahraniti i bez Izvoda iz matične knjige umrlih, jer mesne kancelarije ne rade nedeljom i praznikom, a nema kapela u koje bi umrli bili smešteni. Nije redak slučaj ni da se od lekara traži Potvrda o uzroku smrti, naknadno, kada je umrli već sahranjen.
Poseban problem nastaje ukoliko porodica zove lekara beogradske Hitne pomoći, jer na osnovu ingerencija on može samo da pozove Policiju.
Iz svega navedenog se vidi da je nepoznavanjem i nepoštovanjem zakonskih osnova u vezi organizovanja i ugovaranja poslova utvrđivanja vremena i uzroka smrti stvoren prostor za brojne manipulacije i afere.
Sa druge strane, rešavanje ovog problema ne zahteva nikakva finansijska sredstva, već samo malo doblje volje i analizu zakonskih akata i ovlašćenja.