Da bi se definisao pojam stručne greške neophodno je da struka, u vidu zakona, detaljno definiše protokole po kojima se sprovode određeni postupci u radu, da bi poslužili kao kriterijum za kontrolu. Tek tada se može prosuditi da li je neko prekršio profesionalna pravila rada i napravio grešku, ili su posledice rezultat nepredviđenog i neželjenog toka bolesti.
Isto tako, u okviru medicinskog prava, koje u našem zakonu nije jasno definisano, treba izdvojiti krivična dela, kao na primer: nesavesno lečenje.
U trenutno važećem sistemu procene odgovornosti lekara (o drugim profilima u zdravstvu niko i ne govori), ukoliko nije u pitanju krivično delo, isključivu odgovornost za sve što se desi unutar zdravstvene ustanove može da snosi isključivo direktor - Tako kažu pravnici, specijalisti za Radno pravo. Iz toga proizilazi da pacijent samo od direktora, tj od ustanove može tražiti finansijsku naknadu za definisanu štetu koja mu je naneta. Zato je za sada apsurdno da se od doktora lično naplaćuje osiguranje od greške, ali nije nelogično da to osiguranje plaća poslodavac. Ukazivanje na odgovornost direktora ima za cilj da on, kao menadžer definitivno dobije svoju ulogu u odgovornosti za rad tima, koga sam formira i čiji rad on kontroliše, kao i za organizaciju službe, sa akcentom na racionalizaciji i efektivnosti. Tako bi se izbegao odabir saradnika prema lojalnosti, a profesionalni kvalitet došao do izražaja.

U ovom trenutku je neophodna što pre izrada pravne osnove u vidu zakona iz oblasti medicinskog prava, ali ne može da se realizuje na prečac, jer je za to potreban dugogodišnji rad stručnih i kvalitetnih timova pravnika i lekara.
Od pre nekoliko godina se oseća veliki pritisak javnosti na sudke organe u smislu prozivanja lekara kao profesionalaca koji prave propuste u radu, kobne po život i zdravlje građana. Normalno je da postoji želja da se ta pojava svede na minimum, ali imamo li instrument za to?
Naša dosadašnja iskustva iz Srbije pokazuju da u društvu postoji tendencija da se pod pritiskom medija postupak lekara što pre proglasi krivičnim delom, kako bi mu se odredila zatvorska kazna. Niko od pacijenata i ne razmišlja da „štetu“ koja mu je naneta pravno dokaže i kao takvu naplati od ustanove.
Dakle, osiguranja od stručne greške u našoj sredini ne mogu još uvek da se realizuju, jer nemaju nikakvu svrhu, osim što bi se lekarima uzimala naknada od, ionako male plate. Osiguravajuće kuće u ovim slučajevima mogu da ponude samo pravnu zaštitu koja podrazumeva davanje pravnih saveta i sudske troškove, kao i troškove naknade štete do svote novca određene ugovorom. A pošto se od strane pacijenata još ne postavlja pitanje novčane naknade, osiguranje od lekarske greške se svodi samo na dodatne dažbine za lekare.
Postavlja se pitanje: zbog čega postoji tolika žurba da se sprovede ovakav sistem osiguranja u uslovima koji ne postoje?
U prethodnih nekoliko godina vođena je kampanja o zaštiti prava pacijenata, koju mi apsolutno podržavamo. Problem je što ta prava nisu jasno definisna, pa se njihova odbrana svela na tužakanje zaštitniku pacijentovih prava, što je opet iz jasnih razloga, skretalo pažnju sa odgovornosti direktora, postavljenih da zastupaju, pre svega finansijske interese svoje stranke.
Sindikat lekara i farmaceuta Srbije je u više navrata i na različite načine davao podršku kolegama u nevolji, ukoliko smo smatrali da su nepravedno optuženi.
Interesujući se za detalje takvih slučajeva stekli smo utisak da, ukoliko je bilo evidentno i postalo javno da je napravljen neki propust u lečenju pacijenta, ustanova je uvek nekako izabrala doktora koji će biti okrivljen, protv njega je javni tužilac podizao optužnicu po službenoj dužnosti, njega bi hapsili, a direktor bi mu „kao nagradu“ uručivao otkaz ugovora o radu. Okrivljeni doktor, bez izvora prihoda, morao bi tada da vodi najmanje dva sudska spora: jedan krivični i jedan radni.
Mnogo je ovakvih slučajeva bilo u poslednjih pet – šest godina. U početku bi se pravila galama u sredstvima informisanja, a zatim je nastajao tajac, jer su sporovi trajali dugo. U nekima od njih su doktori bili oslobođeni krivice iz objektivnih razloga, čak je i dokazano da su radili po strogim usmenim direktivama svojih nadređenih ali nakon nekoliko godina „bitke sa vetrenjačama“ niko od njih više nije bio u stanju da izađe u javnost i kaže: Ja definitivno nisam kriv! Jer, to je bila Pirova pobeda u kojoj je profesionalac ostao bez svoje profesije i bez velikog dela života.
Naš je zaključak da je jedina korist od tolike štete za pojedince (pacijenta podjednako kao i lekara) bila: skretanje pažnje sa odgovornosti (lične i materijalne) direktora koji iz određenih razloga nije obezbedio odgovarajuće uslove rada, nije pravilno rasporedio kadar, nije adekvatno organizovao službu, a davao je uplašenim mobingovanim lekarima usmene direktive (ili ih samo prosleđivao).
Kada je , pak u pitanju kršenje radnog prava zaposlenih lekara od strane poslodavca, što je postalo pojava u našem društvu, opet smo suočeni sa pravnim problemima. Retko se zaposleni odlučuju da tuže svoju ustanovu, a za to im je neophodan jak sindikat i dobri pravnici. I to košta. Direktori se, doduše, trude da objasne zašto nešto rade, pa ako baš nisu ubedljivi, oni zakone izvrću tako što traže i dobiju razna naručena tumačenja od različitih zvaničnih institucija. U ovim slučajevima osiguravajuće kuće ne osiguravaju zaposlene, jer znaju da bi brzo bankrotirale, obzirom na rasprostranjenost pojave.
A pošto je i tu uloga sindikata jasna, logično je da se ispoljava ovoliki otpor prema njemu.
Ministarstvu zdravlja je, više nego bilo kom drugom u državi, zato potreban lojalan sindikat. Takav su sindikat i izmislili, na čelu sa izbačenim, bivšim članom SLFS, Draganom Cvetićem. Cvetić je čak na sebe uzeo i ulogu ugovarača osiguranja od lekarske greške sa jednom renomiranom, svetskom kućom (što za njega finansijski i nije tako loše), predstavljajući se kao predsednik nepostojećeg sindikata, ali sa bitnom podrškom. Za sada još uvek vrbuje „osiguranike“, bez rezultata u smislu zaštite.
 05.04.2010.