IN MEMORIAM

Na Vidovdan, 2008.godine oprostili smo se od dr Boška Jovičevića. Još uvek nismo shvatili da nije više među nama, a već nam neizmerno nedostaje. Još pre nekoliko dana smo ga videli, bio je tu, a sada ga nema. Rodio se 1928. godine i celog života pratio vrednosti svoga tradicionalnog, pravoslavnog odgoja svoje ugledne porodice i svoga rodnoga kraja, Rijeke Crnojevića.
Kao maturant Cetinjske gimnazije, upisao je medicinske studije u Beogradu, gde je diplomirao 1956. godine, a zatim specijalizirao očne bolesti.
Radio je u Beogradu, Podgorici, Alžiru, Maroku, Tunisu, bio načelnik Očne klinike u Banjaluci, usavršavao se u Rimu, Lionu, Parizu, Barseloni, Njujorku. Doktorirao je na Sveučilištu u Zagrebu, a penzionisan 1993. godine kao načelnik oftalmologije na Institutu za majku i dete.
Bio je predavač na mnogim univerzitetima, stručni saradnik, autor mnogih radova, ali znad svega hirurg-oftalmolog koji je u svom radnom veku obavio hiljade operativnih zahvata i zaokružio svojih osam decenija života sa mnogim nagradama i počastima koje mu je struka donela.
Njegov temperament i nemirni duh terao ga je na mnoge poduhvate, pa se tako našao i među osnivačima Demokratske stranke i bio do kraja njen član.
Za nas je dr Boško Jovičević bio i ostao prvi čovek Sindikata.
Često je znao da kaže da ni jedna stranka i ni jedna vlada ne voli sindikate, ali da strukovni sindikat mora da postoji. Tako, dok se u zemljama iz našeg okruženja, pod pritiskom krutih evropskih stavova vodi žestoka borba za uspostavljanje hijerarhije u zdravstvenim sistemima, u težnji da se iz nastalog haosa iščupa i sačuva struka od propadanja, mi smo u Srbiji već imali spremnu, već oformljenu strukovnu organizaciju, stvorenu još 1992. godine, nazvanu Sindikat lekara i farmaceuta Srbije. Za ovo se izborio on sa svojim „ratnim drugovima“, vizionarima, dajući nam mogućnost da razvijemo svoju odbranu pred nemilosrdnim okolnostima uslova u kojima živimo i u kojima su naša prava često ugrožena.
Od njega smo naučili da je najbolje oružje za svaku pobedu ono koje je on imao: beskrajni šarm, upornost puna duha, insistiranje na stvaranju potpuno uglađenih i suptilnih odnosa među kolegama, maksimalno poštovanje i tolerancija tuđih stavova i ideja, formiranje zavidnog nivoa kolegijalnosti i ljubavi prema struci i sopstvenom poslu, kojim se bavio do zadnjega dana.
Ulio nam je optimizam zbog koga mislimo da smo mogli bar još neku slavu zajednički da proslavimo, još neku čašu da popijemo i još neku bitku zajedno dobijemo- Umesto toga, kažemo mu: zbogom.
Ovo je poslednji pozdrav za Boška.
Želimo mu večni mir. Neka mu je večna slava!