Prema našem saznanju, u socijalnom dijalogu ministarstva su dužna da pozivaju sve sindikate na razgovore, bili oni reprezentativni ili ne. Doktori su po definiciji intelektualci i njima nije potrebna reprezentativnost da bi rekli nešto pametno. Međutim, ta pamet nije potrebna našoj Vladi. Doktore mogu da kritikuju svi, mogu da ih biju pacijenti, mogu da ih stavljaju na stub srama zbog "greške" koja nije ni dokazana, da ih drže u pritvoru mesecima jer su potencijalno "opasni" po okolinu, mogu da se šalju u ratna područja, da se isturaju na barikade i usred elementarnih nepogoda, ali sa doktorima se nikako ne sme potpisivati kolektivni ugovor, niti oni smeju da daju bilo kakvu sugestiju po pitanju sopstvenog radno-pravnog statusa. To je ideja kojom se rukovode naša ministarstva, relevantna za konstatovanje sindikalne reprezentativnosti.
SLFS je prvi slučaj organizacije koja je, tuživši Ministarstvo zdravlja što ne želi da broji njegove pristupnice, u stvari tužila Državu, a upravo Država je bila ta koja je preko svojih legalnih organa omogućila SLFS i da ovu reprezentativnost dobije sudskim putem.
Presuda o priznavanju reprezentativnosti i njenoj pravosnažnosti, koja je stigla nakon četiri godine sudskog spora sa Ministarstvom zdravlja izazvalo je burne reakcije naših. takozvanih kolega iz Brankove 8.
Jasno nam je što Ministarstvo odbija da je prizna, jer da mu je bilo milo, ne bi smo se sudili, ali kao da nije milo ni našim dragim kolegama, jer uporno pokušavaju da je opovrgnu, dokazujući da mi u stvari ne postojimo.To je u potpunoj suprotnosti sa idejom o JEDINSTVENOM REPREZENTATIVNOM SLFS koju mi imamo.
U stvari, svojim brojnim obaveštenjima članstvu i javnosti oni dodaju sve više materijala našoj arhivi u kojoj se nalaze brojni dokazi o njihovim krivičnim radnjama.
Interesantna je, na primer, krivična prijava protiv NN lica iz Masarikove, koja neovlašćeno koriste pečat Sindikata, memorandum, pristupnice i ostala važna dokumenta, a oni koji podnose krivičnu prijavu su svojevremeno ista ta obeležja tražili od ranije zaposlene osobe u kancelariji, pa kad im ih nije dao, tužili su ga sudu, a sud je rekao da nisu u pravu. Time u stvari, sami dokazuju da nemaju original pečata, već da i dalje koriste falsifikat. Zašto bi oni i imali ovlašćenje za korišćenje pečata i memoranduma kada su sve potvrde iz Ministarstva za rad, M za finansije i M zdravlja dobili, upravo falsifikujući zahteve i overavajući falsifikatima. Ali da ih imaju, oni bi ih verovatno lepše koristili. U stvari, kada nas ne bi bilo, verovatno ni oni ne bi imali šta da rade. Nisu ni svesni kakvu im uslugu činimo.