Iako je Zakon o mobingu stupio na snagu, nejasna je suština problema: zašto neko sistematski sprovodi zločinačke aktivnosti da bi nekoga ponizio, omalovažio, diskreditovao, da bi mu narušio ugled, ljudsko dostojanstvo i doveo do teških psihičkih povreda ličnosti sa posledicama nesagledivih razmera po mentalno i fizičko stanje osobe?

Već je potpuno jasno da se isti postupci sprovode nad Sindikatom lekara i farmaceuta Srbije i to od vremena kada je omasovljeno članstvo stupilo u štrajk 2003.godine.
U početku je pritisak sproveden samo odbijanjem štrajkačkih zahteva, zatim destrukcijom same organizacije preko insajdera Dragana Cvetića, koji je sproveo nezakonite radnje za preuzimanje sedišta i novca centrale sindikata, uz svesrdnu podršku nekih vladinih institucija, a sada direktnim pritiskom na eksponirane predstavnike SLFS koji su radi odbrane radnog prava svojih kolega – doktora, izloženi najstrašnijim i nasurovijim pritiscima, kojima se mogu suprotstaviti isključivo ako se obrate pravosudnim organima i ukoliko ovi odreaguju na pravi način.
Trenutno su u ovu „igru“ uključeni svi direktori lojalni Ministarstvu zdravlja, koji sarađuju sa Draganom Cvetićem u najflagrantnijem kršenju različitih zakona.
Oni i ne znaju da to rade, jer ne znaju ni zakone, pošto ih ne interesuju, jer im je očigledno usmeno rečeno da u izmišljanju raznih destruktivnih metoda mogu potpuno da „puste mašti na volju“ pošto ih uvek štiti „veliki brat“, pa će počistiti za njima i sav njihov prljav veš.
Ipak se SLFS, kao deo Saveza sindikata lekara i farmaceuta Srbije nametnuo javnosti, isključivo svojim umerenim i korektnim stavovima, pa je ovo postalo dodatni problem za one koji su radili na destrukciji kompletnog zdravstvenog sistema.
U novije vreme, direktori zdravstvenih ustanova preduzimaju nove mere pritisaka – sada direktno na same članove ovog sindikata, izazivajući kod njih osećaj straha zbog pripadnosti ovoj organizaciji, što ih tera da se iščlanjuju i tako ostaju bez jedine zaštite od bahatosti njihovih rukovodilaca.
Sami se pred sobom i drugima pravdaju da to čine jer se ne slažu sa politikom sindikata (ma šta to značilo), ili se jedni drugima žale da sindikat ništa ne radi.
Pošto je ova pojava zastupljena samo u Sindikatu lekara i farmaceuta Srbije, koji je, naprotiv veoma aktivan i koji na zdravstvenoj sceni Srbije daje značajne doprinose rešavanju pitanja iz oblasti radnog prava zaposlenih, izjava da „ne radi ništa“ se može smatrati čistom zlonamernom izmišljotinom, a ima dvostruki cilj:
- Jedan je smanjenje broja članova, čime bi se onemogućio doktorima socijalni dijalog i potrla reprezentativnost, koja je utvrđena na sudu
- Smanjeni priliv finansijskih sredstava od članarine, kao i pojačana potrošnja na izlete i osmomartovske poklone (da bi se zadovoljili najprimitivniji porivi članova i potražilo nedostižno, formalno priznanje za sindikalnu aktivnost).
Prazna sindikalna kasa ne dozvoljava mogućnost da se na odgovarajući način odbrani radno pravo, pa će sindikat ponovo biti prozvan kada je ugroženo ovo pravo pojedincima, na koje njihovi poslodavci vrše sistematske pritiske.
Tako se može zaključiti da su sami članovu Sindikata lekara i farmaceuta najveća opstrukcija radu ove institucije koja jedina ima za cilj isključivo da njih zaštiti. Oni na taj način postaju produžena ruka svojih rukovodilaca, koji im zbog toga nikada neće biti zahvalni, već će kad-tad iskoristiti situaciju da ih pojedinačno neutrališu i diskredituju, kada im to bude odgovaralo.
O svemu ovome treba misliti na vreme.
Napominjemo da je SLFS nastao u težnji da se prevaziđe aktivnost koja se svodi na masovnu kupovinu piletine, šarene salate i svinjskih polutki ili ona koja ga pretvara u turističku agenciju. Njegov smisao je mnogo važniji i sve se više ukazuje potreba da se taj smisao i ostvari, jer je ugrožavanje radnog prava zaposlenih od strane direktora, uz podršku ministarstava postalo veoma izražena pojava. Za rešavanje ovih nagomilanih problema neophodan je jak sindikat, a pre svega njegov menadžment. Svaki lekar mora da razmisli šta želi od svog članstva u bilo kojoj organizadiji pre nego što se u nju učlani.
A mi ćemo se, bar što se članstva tiče ubuduće primenjivati „obrnute principe materijalizma“, što znači da nam je važan kvalitet a ne kvantitet.
Insistiraćemo i dalje na obaveznom poštovanju zakonskih regulativa, bez mogućnosti mešanja direktora u rad sindikata.

Beograd, 16.10.2010.