15.05.2006. ZEMLJA U KOJOJ MOŽEŠ ŠTA HOĆEŠ I KAD HOĆEŠ
15.05.2006.
KOD LEKARA KAD HOĆEŠ ILI KAD MORAŠ
Ministar zdravlja Tomica Milosavljević kaže da «teško možete naći zemlju u kojoj građanin iz obaveznog osiguranja može da dobije pregled lekara opšte prakse, ginekologa, pedijatra, laboratoriju i snimak na rentgenu onda kada hoće i koliko puta hoće».
Sindikat lekara i farmaceuta Srbije se potpuno slaže sa ministrom ali smatramo da je, upravo zato što smo siromašna zemlja i zemlja u tranziciji, zakonom trebalo definisati u okviru osnovnog paketa osiguranja u zdravstvu koliki je taj broj usluga u okviru primarne zdravstvene zaštite i šta raditi kada neki pacijent premaši taj zakonom predviđen minimum. Umesto toga, propisi iz RZZO obavezuju pacijente na sledeće:
· Da jednom mesečno obavezno dolaze po recepte za hroničnu terapiju koju uzimaju godinama (za više od mesec dana ordinirajući lekar ne može da im propiše).
· Da za svaku kontrolu koju je zakazao specijalista na klinici (nekada je to i na nedelju dana) pacijent mora da uzme uput od doktora opšte medicine.
· Da za svaku kontrolu na klinici, ili svaku hospitalizaciju moraju imati spremne rezultate laboratorije, rentgena, ultrazvuka, mikrobiološke preglede i ostalo, koji nisu stariji od 10, 15 ili mesec dana (već kako ko propiše).
· Da se posle svake kontrole vrati ordinirajućem lekaru da bi dobio nove preporučene lekove i bio upućen na druge dijagnostičke procedure, ukoliko je to potrebno
· Da bi se došlo na prvi ili kontrolni pregled u kardiološku, neurološku, gastroenterološku, oftalmološku ili ORL službu Kliničkog centra Srbije, mora se pripremiti uput sa sekundarnog nivoa Primarne zdravstvene zaštite (a to znači odgovarajućeg specijaliste iz Doma Zdravlja) čime se broj poseta različitim lekarima povećava.
Tako se uvećava broj «administrativaca u medicini», povećava gužva pred vratima ordinacija, laboratorija i rentgena, a pacijenti, ionako nervozni zbog bolesti, dovode u stanje povećane psihičke tenzije.
Znači, ne radi se o tome da pacijenti idu na preglede i ispitivanja kada oni hoće (ima i takvih slučajeva, ali ređe nego ovih drugih) već kada moraju, da bi zadovoljili administrativne propise, kojih svakim danom ima sve više i dolaze nam od Zakonodavca.
Ipak, na rečenicu našeg ministra sa početka teksta moramo dodati i to da ćete retko naći zemlju u kojoj građanin daje krv a ne dobija baš ništa za uzvrat (tamo se to plaća). Naime, do skora su «davaoci krvi» bili obuhvaćeni obaveznim vidovima zdravstvenog osiguranja, pa nisu participirali ni u čemu. Sada, prema novoj uredbi RZZO (kao i pacijenti oboleli od malignih bolesti, psihoza i hroničnih progresivnih neuromuskularnih bolesti) oni plaćaju učešće u ceni leka i još neke dijagnostičko-terapijske postupke.
Naročito nas pogađa upad u srednje škole i gimnazije i skupljanje krvi tek stasalim osamnaestogodišnjacima, koji se junače dokazujući tako svoju zrelost i potrebu da pobegnu sa časova, A to se dogadja upravo u trenutku kada prestaje njihov «privilegovan» položaj u sitemu obaveznog zdravstvenog osuguranja.
Poznato je, takođe, da je čest slučaj da neko vama blizak, kome je potrebna krv u bolničkim uslovima ne može da je dobije dok vi i još dvoje ne odete da istog momenta date krv (bez obzira na potrebnu krvnu grupu) i donesete potvrdu o tome (ni tada vas niko ne pita da li ste vi ranije davali krv iz humanih razloga ili onaj čiji je život ugrožen).
Koji bi onda bio razlog da građani daju dobrovoljno svoju dragocenu tečnost i u koje humanitarne svrhe?
KOD LEKARA KAD HOĆEŠ ILI KAD MORAŠ
Ministar zdravlja Tomica Milosavljević kaže da «teško možete naći zemlju u kojoj građanin iz obaveznog osiguranja može da dobije pregled lekara opšte prakse, ginekologa, pedijatra, laboratoriju i snimak na rentgenu onda kada hoće i koliko puta hoće».
Sindikat lekara i farmaceuta Srbije se potpuno slaže sa ministrom ali smatramo da je, upravo zato što smo siromašna zemlja i zemlja u tranziciji, zakonom trebalo definisati u okviru osnovnog paketa osiguranja u zdravstvu koliki je taj broj usluga u okviru primarne zdravstvene zaštite i šta raditi kada neki pacijent premaši taj zakonom predviđen minimum. Umesto toga, propisi iz RZZO obavezuju pacijente na sledeće:
· Da jednom mesečno obavezno dolaze po recepte za hroničnu terapiju koju uzimaju godinama (za više od mesec dana ordinirajući lekar ne može da im propiše).
· Da za svaku kontrolu koju je zakazao specijalista na klinici (nekada je to i na nedelju dana) pacijent mora da uzme uput od doktora opšte medicine.
· Da za svaku kontrolu na klinici, ili svaku hospitalizaciju moraju imati spremne rezultate laboratorije, rentgena, ultrazvuka, mikrobiološke preglede i ostalo, koji nisu stariji od 10, 15 ili mesec dana (već kako ko propiše).
· Da se posle svake kontrole vrati ordinirajućem lekaru da bi dobio nove preporučene lekove i bio upućen na druge dijagnostičke procedure, ukoliko je to potrebno
· Da bi se došlo na prvi ili kontrolni pregled u kardiološku, neurološku, gastroenterološku, oftalmološku ili ORL službu Kliničkog centra Srbije, mora se pripremiti uput sa sekundarnog nivoa Primarne zdravstvene zaštite (a to znači odgovarajućeg specijaliste iz Doma Zdravlja) čime se broj poseta različitim lekarima povećava.
Tako se uvećava broj «administrativaca u medicini», povećava gužva pred vratima ordinacija, laboratorija i rentgena, a pacijenti, ionako nervozni zbog bolesti, dovode u stanje povećane psihičke tenzije.
Znači, ne radi se o tome da pacijenti idu na preglede i ispitivanja kada oni hoće (ima i takvih slučajeva, ali ređe nego ovih drugih) već kada moraju, da bi zadovoljili administrativne propise, kojih svakim danom ima sve više i dolaze nam od Zakonodavca.
Ipak, na rečenicu našeg ministra sa početka teksta moramo dodati i to da ćete retko naći zemlju u kojoj građanin daje krv a ne dobija baš ništa za uzvrat (tamo se to plaća). Naime, do skora su «davaoci krvi» bili obuhvaćeni obaveznim vidovima zdravstvenog osiguranja, pa nisu participirali ni u čemu. Sada, prema novoj uredbi RZZO (kao i pacijenti oboleli od malignih bolesti, psihoza i hroničnih progresivnih neuromuskularnih bolesti) oni plaćaju učešće u ceni leka i još neke dijagnostičko-terapijske postupke.
Naročito nas pogađa upad u srednje škole i gimnazije i skupljanje krvi tek stasalim osamnaestogodišnjacima, koji se junače dokazujući tako svoju zrelost i potrebu da pobegnu sa časova, A to se dogadja upravo u trenutku kada prestaje njihov «privilegovan» položaj u sitemu obaveznog zdravstvenog osuguranja.
Poznato je, takođe, da je čest slučaj da neko vama blizak, kome je potrebna krv u bolničkim uslovima ne može da je dobije dok vi i još dvoje ne odete da istog momenta date krv (bez obzira na potrebnu krvnu grupu) i donesete potvrdu o tome (ni tada vas niko ne pita da li ste vi ranije davali krv iz humanih razloga ili onaj čiji je život ugrožen).
Koji bi onda bio razlog da građani daju dobrovoljno svoju dragocenu tečnost i u koje humanitarne svrhe?