Koleginice i kolege

Već nekoliko godina SLFS prolazi kroz veoma teške trenutke. Oni su rezultat aktivnosti koje sprovode pojedinci uz podršku nekih važnih institucija. Posledica toga je situacija u kojoj je naš Sindikat potpuno kompromitovan i isključen iz socijalnog dijaloga o važnim medicinskim pitanjima. Pošto smatramo da nam pripada mesto jedne od elitnih organizacija koja predstavlja i zastupa interese doktora i farmaceuta, pored Srpskog lekarskog društva i odgovarajućih komora, želimo da to mesto i obezbedimo. Ova naša vizija može se realizovati samo ako ispunimo jedan uslov. Taj uslov zove se JEDINSTVO.
Jedinstvo ne sme da ostane samo fraza niti fikcija. Jedinstvo nije opredeljivanje za neku od strana. Ono podrazumeva angažovanje svakog pojedinca u postizanju zajedničkih ciljeva. Jedinstvo se ogleda u razumnom odnosu prema svim problemima i u potrebi da se ti problemi rešavaju na najracionalniji mogući način. Jedinstvo je negovanje sopstvenih i poštovanje tuđih ljudskih i profesionalnih vrednosti.
Ako podržavamo ovu ideju, moramo prihvatiti i uslove pod kojima će se ona održati. SLFS postoji da bi se obezbedili interesi pojedinaca. Pojedinci učestvuju u njegovom radu ali njihovi pojedinačni interesi nikada ne smeju biti iznad interesa organizacije.
Zato je sada zadnji trenutak da se urazumimo i da jednom za svagda budemo složni i odlučni u nameri da odbranimo ugled svoje profesije, a samo iskrene namere biće nagrađene uspehom.

Slike sa skupstine  1.   2.

Izveštaj predsednika IO

POŠTOVANE KOLEGINICE I KOLEGE

    Obratili su vam se članovi Saveta SLFS. Njihovo prisustvo ovde znači da SLFS u Masarikovoj postoji. Oni su osnivači, oni su stvorili ideju o zajedničkoj esnafskoj organizaciji lekara i farmaceuta. Mnogo su vremena provodili zajedno, pa i u našim sadašnjim prostorijama i kažu da je tada vladala harmonična i prijateljska atmosvera, a da su im sastanci i razgovori bili iskreni i dinamični. A gle šta se sa nama dogodilo! Ko se to pojavilo u našim redovima, i uspeo da dovede do potpunog rascepa, baš u trenutku kada nam je jedinstvo najpotrebnije i kada nam sve prilike govore da samo zajedno možemo da pređemo taj breg sastavljen od brojnih i veoma teških problema?
    Za one koji ne znaju ili su zaboravili, kratko podsećanje:
Naš sindikat registrovan je 1992. godine, kao "Nezavisni sindikat lekara Srbije" sa sedištem u Ulici Džordža Vašingtona 19. Dve godine kasnije promenio je ime u Sindikat lekara i farmaceuta Srbije. Godine 2000. SLFS je promenio i sedište i od tada se nalazi u Masarikovoj 5/12, u poslovnom prostoru, na adresi svima poznatoj kao "Beograđanka". Tu se nalazi i danas, bez obzira na brojne insinuacije oko promene adrese.
Prošle, 2007. godine bio je jubilej, petnaestogodišnjica postojanja sindikata. Bez obzira na brojne probleme koji nas razjedaju i troše nam energiju, mi smo uspeli da proslavimo ovaj jubilej u svečanoj atmosferi Parohijskog doma Hrama Svetog Save na Vračaru. Na osnovu prisustva brojnih uglednih gostiju, jer se naš Savet prilično angažovao, shvatili smo da još uvek imamo prijatelje.
    Najvažniji događaj od osnivanja, vezan za delovanje SLFS bio je štrajk lekara, koji je započeo u oktobru, 2003. godine.Sprovedena je anketa među članstvom u osnovnim organizacijama i većina kolega se izjasnila da bi rado stupila u štrajk. Ovo je bio veliki izazov za nas. U zemlji u kojoj se decenijama preko zdravstva kupovao socijalni mir, doktori su prvi put podigli svoj glas. Činilo nam se tada da ne tražimo mnogo: korekciju naknada za rad, tako da raspon koeficijenata za zaposlene u zdravstvu bude 1:4.
    Među nama danas ima dosta onih koji bi mogli da nam pričaju koliko je atmosfera u kancelariji u Masarikovoj 5 bila uzavrela u vreme štrajka i koliko je sama činjenica da takav štrajk postoji bila važna javnosti. Pojedine izjave date štampi u to vreme i komentari novinara vezani za određene događaje i danas se mogu naći na internetu.
    Vlada se kapricirala, mislili su: brzo ćemo, ali se štrajk odužio pa ni oni, a ni mi nismo mogli da verujemo kojom je brzinom, upravo tada, SLFS narastao u mnogobrojnu i važnu organizaciju, sastavljenu od 14 000 članova. To je bio pokazatelj da je neophodno da tražimo ono što nam po zakonu pripada sa dovoljnim brojem članova: reprezentativnost, da bismo i zvanično imali pravo da učestvujemo u svim pregovaračkim procesima koji se tiču zdravstva. Pošto nam je pružen otpor od strane resornog Ministarstva i napravljena opstrukcija od strane drugih reprezentativnih sindikata bili smo prinuđeni da podnesemo tužbu. Posle četiri godine sudskih sporova i šetanja predmeta sa prvostepenog suda na okružni i obrnuto, mi smo krajem 2007. dobili pravosnažno i izvršno sudsko rešenje kojim se potvrđuje da je SLFS, sa sedištem u Masarikovoj 5/12 reprezentativni sindikat. Tako smo postali prvi subjekt koji je tužio Državu, a Država nam pomogla da taj spor dobijemo. Zbog nas je promenjen i PROPIS o sindikalnim organizacijama, a ipak, naša se priča i danas ponavlja sa nekim drugim sindikatima. Mi im savetujemo da budu istrajni jer je pravda spora, ali ipak dostižna.
Sa našim zahtevima, zbog kojih je započeo štrajk Vlada se usmeno složila u junu 2004. god ali ih je ispunila tek tri godine kasnije.
Objavu štrajka lekara Ministarstvo je, izgleda shvatilo kao objavu rata. I tako, kao što obično biva u ratu, (tome nas je naučio Drug Tito), pored spoljašnjih neprijatelja velika pretnja postaju domaći izdajnici.
U međuvremenu je jedna grupa ljudi određena da vrši opstrukciju unutar same organizacije i da po svaku cenu onemogući njeno delovanje. Ta grupa je prvo minirala štrajk, šaljući falsifikovane dopise direktorima o tome da je štrajk završen i da je rukovodstvo sindikata smenjeno. Zatim su, potpuno suprotno ovome, opstruisali skupštinu SLFS, u junu 2004. godine kada su bili protiv toga da se zaključi ugovor sa Vladom i štrajk prekine, (koja je, uprkos tome ipak održana). Zbog brojnih ekscesa koje su napravili i sukoba unutar rukovodstva, ovi ljudi su prozvani imenom i prezimenom i Glavni odbor SLFS je doneo odluku, a zatim izdao rešenje i saopštenje da su oni izbačeni iz sindikata.
Nezadovoljni ovakvim raspletom i neobavljenim zadatkom sproveli su niz nezakonitih radnji:
- Falsifikovali pečat
- Ušli u posed računa sindikata, promenivši podatke na depo-kartonu bez saglasnosti prethodnog deponenta
-Sa nezakonito dobijenim rešenjem od Ministarstva za rad o promeni sedišta sindikata, otvorili još jedan račun, u januaru 2005. god
-Sva sredstva sindikata prebacili na novi račun, koji je, veoma interesantno, zatvoren 19. decembra 2007, onda kada smo mi objavili na našem sajtu, www.silefar.com. malo detaljnije informacije o ovim događajima, a 1 527 672,37 dinara naše zajedničke članarine nestalo je u nepoznatom pravcu.
I danas, pored brojnih sudskih sporova koje protiv ovih pojedinaca vodimo, nalaze brojne načine da nam rasipaju energiju i onemogućavaju nas u radu. Jedan od načina je pritisak na članove osnovnih organizacija, pojedinačno, preko njihovih predsednika ili preko rukovodstva zdravstvenih ustanova (njima je to potpuno svejedno).
    Čekali smo da sudovi kažu svoje. Za to vreme, naš stav je bio da ne treba da ih javno prozivamo niti se konfrontiramo jer to daje ružnu sliku u javnosti, koja se može sažeti u rečenicu izgovorenu od strane jednog novinara:» Dok se doktori svađaju, pacijenti umiru» S druge strane, ne daju nam mira jer nas svojim primitivnim spletkarenjem često dovode u situaciju da se branimo, pa tako sebi uvek postavljamo dilemu: da li da budemo isti kao oni?
    Pokušali smo da prevaziđemo situaciju. Iskreno smo želeli sve vreme da budemo svi jedinstven sindikat. Uputili smo pismo njihovoj skupštini. Ovo pismo nije smelo tamo biti pročitano. Ali je, očigledno dobro analizirano. Definitivno nam je bilo jasno da su "pružena ruka" i "skupštine ujedinjenja" bili samo paravan za donošenje odluka koje bi nas diskreditovale, a delu članstva poručile: eto, vidite, neće da sarađuju, neće da dođu. Usmena poruka koja nam je upućivana uvek je glasila: "vi ne postojite, pređite u Brankovu i ponesite sa sobom originalni pečat, sve pristupnice i ostala dokumenta. Za uzvrat ćete dobiti i vi po neku funkciju." Kakav nesporazum! Mi govorimo o jedinstvu celog sindikata a nama se nudi podela vlasti. Šta će nam funkcije? Da priznamo da su nam prijatelji oni koji su nas pokrali i prodali? Da priznamo da su sa nama oni koji su nas već jednom razdvojili i koje smo iz naših redova izbacili, a oni odlučili da reinkarniraju svoje članstvo u Sindikatu? Odlučili smo da budemo uporni. Možda neku bitku i ne dobijemo, jer se borimo protiv moćnog neprijatelja, a to su tri ministarstva u savezništvu sa našim direktorima, ali smo sigurni da radimo pravu stvar i sigurni da ćemo svi ovako razbijeni i razjedinjeni,ipak shvatiti ko su oni koji u sebi nose prave vrednosti i uvideti da samo jedinstven sindikat može predstavljati silu kojoj niko ne može da se suprotstavi. To saznanje ne može niko da nam nemetne. Njega mora da usvoji svaki član i da ureže sebi u pamćenje koliko je svaka jedinka važna u radu cele organizacije.
    Ovim što sam do sada rekla, želela sam ovom najvećem skupu da u najkraćim crtama predstavim razloge iz kojih smo ostali u Masarikovoj i da, ukoliko je to moguće, uklonimo dilemu o postojanju dve strane u sukobu i o tome šta koja strana zastupa. I nadam se da je ovo zadnji put i da više nećemo morati ponovo da objašnjavamo šta se desilo, da prolazimo kroz već proživljene košmare i da opravdavamo sopstvene žrtve.
    Mi, koji smo trenutno na čelu SLFS radimo veoma težak i naporan posao. Taj posao obavljamo bez ikakve novčane naknade i uz izlaganje pritiscima različite vrste. Najveća satisfakcija bi nam bila da svi shvate da radimo za sve nas, za našu zajedničku stvar, za očuvanje i napredak ugleda struke kojom se bavimo, da nema više ni mesta ni vremena da čekamo da se opredelimo pojedinačno, da svaki član mora da bude svestan toga koje nas opasnosti vrebaju i da svako uspostavi sopstvene moralne kriterijume i uključi se u sistem u kome ćemo svi biti podjednako vredni i podjednako odgovorni. Moramo da prevaziđemo ovu situaciju u kojoj mnogi od nas žele da budu sudije drugima, a da istovremeno ne prepoznaju sopstvenu odgovornost prema sebi i svojim kolegama.

Šta se još dešavalo?
23. decembra, 2004. godine, SLFS je održao STATUTARNU skupštinu, na kojoj je, dakle, usvojen novi statut. Privremeno predsedništvo je tada donelo odluku da se sprovedu izbori u Sindikatu na svim nivoima, kako bi se na najbolji način prevazišla kriza nastala u periodu za vreme i posle štrajka. Dok je grupa izbačenih članova u saradnji sa pojedinim institucijama spremala scenario koji je naveden, mi smo užurbano radili na novim izborima da bismo do sledeće IZBORNE skupštine, u martu, 2005. dali predloge za nove predstavnike koji će na sebe preuzeti dalji posao oko rada sindikata. Ta, 2005. godina bila je prava katastrofa. Na početku godine našli smo se potpuno obezglavljeni, potpuno nepoznati jedni drugima, bez računa, bez para, bez adrese, bez preciznih saznanja o prethodnim događanjima, bez podrške onih koji su bili na čelu sindikata. Ne poznajući jedni-druge, ispostavilo se da smo u sam vrh rukovodstva ponovo izabrali one koji su imali zadatak da dokrajče još ono malo što je ostalo. Oni su nam nametnuli novi stil ponašanja, prihvaćen od njihovih učitelja: vika, gađanje flašama i histerični ispadi, što je sednice izvršnog odbora pretvaralo u pravi pakao a jedan broj lojalnih ljudi koji su tražili utočište u autoritetu oteralo direktno u naručje kolegama iz «sindikalne ispostave» u Brankovoj, jer su tamo dočekani slatkorečivo, sa već poznatom pričom. I Savet je ćutao. A na nas koji smo se zatekli tamo sručilo se brdo problema. Ni jedan od njih nismo umeli da rešimo i, onako nepoverljivi, svi smo sumnjali jedni u druge i optuživali jedni druge za izdaju.
    Teško je reći kako smo opstali do danas, ali je, najverovatnije urodio plodom trud da se analitički osvrnemo na sve protekle događaje, da vredno sakupljamo informacije, da savladavamo probleme korak po korak, da obratimo pažnju na staro, dobro kućno vaspitanje, kako bi smo uveli red i hijerarhiju a eliminisali paniku.
    Najvrednija akcija nam je bila otvaranje prema javnosti i kontakt sa sredstvima javnog informisanja. Danas, ma koliko malo novinari objavili ili ne objavili ništa, mi smo za njih postali ustanova i ličnosti kompetentne da daju svoje mišljenje o različitim problemima i pojavama u zdravstvu.
Otvorili smo novi sajt koji nam omogućava da objavimo bar neke informacije o sebi i sudeći po podacima sa interneta, naš sajt je prilično dobro posećen. Preko njega dobijamo brojna pitanja a trudimo se i da odgovorimo u što kraćem vremenskom roku.
    Zaposleni u kancelariji dobili su zadatak da registruju sve teme vezane za zdravstvo koje objavljuje «Službeni glasnik» i, možemo reći da ovi ažurirani podaci predstavljaju bazu podataka kojom retko koja zdravstvena ustanova može da se pohvali. Tako svima vama stojimo na raspolaganju ukoliko vam treba informacija o tome gde možete naći odgovor na neku svoju zakonsku dilemu.

U najkraćim crtama, kojim smo se problemima bavili?

Krajem 2005. godine u sredstvima javnog informisanja pojavili su se podaci čiji je rezime sledeći: stomatolozi ne rade ništa a pacijenti ne peru zube, te tako Država mora nešto da uradi protiv te pojave. To je, u stvari bila u najavi «borba protiv državnih stomatologa» jer je RZZO već početkom 2006. objavio da se sve usluge u stomatologiji naplaćuju. Odmah se pojavio i problem radno-pravnog statusa stomatologa. Ministarstvo je dalo i preporuke o uslovima izdavanja prostora državnim stomatolozima. Uveden je pojam aneksa ugovora za šta niko nije znao šta znači, ali su pojedini direktori pustili mašti na volju i pojam aneksa ovaplotili raspuštanjem stomatologije, uvodeći u državnu stomatološku praksu pojam zarade, koji još nije iskorenjen. Pritisak na zaposlene u stomatologiji je bio enorman i mnogi su rado prihvatili otpremninu koju im je Država ponudila uz sramnu naknadu i uz bednu penziju ili boravak na birou rada od godinu dana. Mnogi su podlegli ovom pritisku. Treba ih razumeti. Ljudi su, i bili su uplašeni za egzistenciju svoju i svojih porodica. Zahvaljujući našim aktivnostima, ipak aneksi ugovora nisu pravno zaživeli, a malo je falilo da ih prihvate sve zdravstvene ustanove. Danas posle dve godine, rešenje ove dileme se nalazi u «Pravilniku RZZO o uslovima, kriterijumima i merilima za zaključivanje ugovora za davanje zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2008. godinu.» Radi vaše informacije i informacije vaših kolega čitam samo stav 1 člana 27 koji se odnosi na kriterijume za zaključivanje ugovora sa zdravstvenim ustanovama koje obavljaju stomatološku zdravstvenu zaštitu na primarnom nivou. Stav 1 ovog člana 27 glasi: 1)tim utvrđen na osnovu normativa predviđenih Pravilnikom za pružanje stomatoloških usluga u skladu sa članom 41 Zakona i opštim aktom o sadržaju i obimu prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i participaciji za 2008. godinu. Stav 2.: ostali direktni i indirektni troškovi po kriterijumima za ustanove primarne zdravsrvene zaštite.
    Krajem 2006. opet, Ministar i direktor RZZO svojim izjavama u nekim dnevnim listovima, najavili su nove reforme. Razlog za to je bio, po izjavama nekih zvaničnika, što doktori ne rade ništa, šetaju u radno vreme, sede i piju kafu a pri tom su i korumpirani i uzimaju mito. Da bi nam na primeru pokazali koliko je to neophodno, nekoliko doktora su uhapsili na radnom mestu, ulovivši ih sa obeleženim novčanicama i na najdrastišniji način, kao što su ovih dana hapšeni naši sportski velikani, oni su sa lisicama na rukama, kroz glavni ulaz neke bolnice odvedeni u pritvor. Kao rezultat toga na sve nas se u 2007. obrušila gomila administrativnih propisa koji su zahtevali naporan rad na papirologiji i fakturisanju, što u stvari po njihovim rečima treba da nas uvede u evropske integracije i da nam omogući bolji pregled trošenja sredstava.
Učestali su fizički napadi na zaposlene u zdravstvu, a verbalni nasrtaji postali su deo naše svakodnevice. Neke kolege su zadobile teške telesne povrede a vinovnicima ovih dela sudi se po prekršajnom zakonu, za remećenje javnog reda i mira. Zato je SLFS, 2007. u avgustu podneo zvanični zahtev odboru za zdravstvo Skupštine republike Srbije da se svim zaposlenima u zdravstvu prizna status službenog lica. Na to smo ponovo podsetili javnost ovih dana kada se desio napad na stanicu Hitne pomoći u Zemunu. Kao odgovor na to Ministarstvo zdravlja je nekome podnelo inicijativu da se napadačima strožije krivično sudi, ali mi ne možemo biti službena lica. Drugim rečima, sudija za prekršaje, po njima, treba da sudi po krivičnom zakonu, a ne po prekršajnom. Pa, ne znam šta bi trebalo sudije i pravnici na ovo da kažu, obzirom na to da su oni do sada, ipak bili korektni, u tom smislu da se nisu mešali u naš posao, pa valjda neće ni naše Ministarstvo u njihov. Ovo je samo primer kako ne postoji razlog za ovakav otpor prema nama. Mi bismo to, pre definisali kao kapric i još kao pokazivanje sopstvenog neznanja.
    Program evropske Unije za zaštitu prava pacijenata u Srbiji je doneo samo jednu poruku: Možete tužiti narodnom advokatu. Tako smo zbog tranzicije i ulaska u Evropu sada potpuno pritisnuti između: Pacijenta koji traži, Fonda koji ne da i Ministarstva zdravlja koje pacijenta podstiče da tuži. Ova akcija JAVNOG MOBINGA NAD DOKTORIMA dodatno je u 2007. g. podstaknuta:
   1) Pritiskom od strane javnog mnjenja diktiranom uređivačkom politikom novinara,
    2) ubrzanim formiranjem fantomskih komora zdravstvenih radnika, koje redom, skupo naplaćuju upisivanje u registar i licencu koje nema, a ni jednoj se ne može ući u trag kad je u pitanju njena fizička lokacija,
    3) Uvođenjem poslovnih i drugih kodeksa ponašanja sa specijalnom zabranom iznošenja podataka o Ustanovi u javnost,
    4) uvođenjem sve dužih kazni pritvora doktorima za krivična dela za koja se nije dokazalo da su načinili.
    Što se samog mobinga tiče, definitivno smo svi ugroženi. SLFS je sklopio protokol o saradnji sa STOP-MOBING udruženjem. Pozivamo sve zainteresovane da se evidentiraju ukoliko žele saradnju sa ovom organizacijom preko centrale sindikata u Masarikovoj.
    U 2007. godini kao izjava našeg Ministra u tekstu novinara «Blica», Ivana Miškovića, pojavilo se objašnjenje uslova zapošljavanja u zdravstvu kojima se jasno krši član 18 Zakona o radu, jer se u ovom objašnjenju prednost daje pojedinim kategorijama stanovnika. Naš izvršni odbor se odmah oglasio po pitanju ove nepravilnosti za šta smo, u obliku saopštenja za štampu sa «Tanjuga» dobili packe od naših kolega iz Brankove, koji su odlučno stali u odbranu Ministra, obrušivši se na nas i oštro se ogradivši od naših izjava uz poznatu priču da smo mi neodgovorni pojedinci i članovi nepostojeće grupe građana ili šta već... (a sve su indicije da je to saopštenje, upravo pisao neko iz Ministarstva). Nevolja sa ovim problemom nije u tome što je Ministar to izjavio, već što se u oglasima već pojavljuju takvi uslovi konkursa, počevši od konkursa za 300 lekara kog je raspisalo Ministarstvo zdravlja. Ovo nam govori da nije samo nama loše, već da i naše mlade kolege a, možda i našu decu čeka nešto slično ili možda čak i gore.
    Šta nam valja činiti?
Pokušala sam ovim izlaganjem da u što kraćim crtama prikažem nešto o čemu, priznajem, može da se napiše roman, da bih skrenula pažnju na činjenicu koliko bi SLFS trebalo da bude jaka organizacija da odbrani ugled srpskih doktora. Mi to do sada nismo mogli iz dva razloga:
    Jedan je taj što neko uporno kvari sliku o nama, daje lažne podatke o nama i pokušava da nas učini manje vrednim.
Drugi je taj što smo pokradeni u trenutku kada smo bili finansijski najjači.
Dodatno opterećenje predstavlja i činjenica da postoji veliki broj osnovnih organizacija čiji predstavnici kupuju vreme, ne želeći da se finansijski odrede ni prema jednoj strani. Ova pojava je, jednostavno, kontraproduktivna i nije primerena ovako teškim vremenima. Zato moramo da podignemo nivo odgovornosti svih članova sindikata u ovom smislu. Mi koji smo u rukovodstvu činimo sve i dostupni smo svima. Naše su namere, nadam se, jasne. Ali su nam zadaci i obaveze zajednički. Oni se nameću svakoga dana i ne treba im više dozvoliti da se nagomilavaju.
Mi smo svi građani sa profesionalnim, socijalnim i porodičnim ugledom. Hoćemo da se naš ugled poštuje Ne želimo da budemo građani drugog reda. Znamo da su nam zakoni loši ali želimo da se i takvi zakoni poštuju i uporno tražimo instrument kojim ćemo to realizovati.
    Zato molimo da ne dozvolimo sebi uzaludno trošenje energije, da ne verujemo ničijim rečima već samo delima, da se informišemo na najbolji mogući način o svemu, da poštujemo svoje kolege i da naučimo da dobro odmerimo greške, kako tuđe tako i svoje.
    Nadam se da vam nisam bila dosadna, da je ova priča koju iznosim dobro iskustvo za budućnost i da ćete odavde, ipak poći sa dobrim emocijama i nešto pozitivnog naboja.